недеља, 15. април 2018.

Švebiše Sportklub (nem: Schwäbischer Sportklub )




,,Sad ste, braćo i sestre Bečkerekčani i svi prisutni iz celog Banata, pod zaštitom vaše braće – vojske Kralja Petra I. Pod istom zaštitom biće i sve druge narodnosti, koje stotinama godina žive sa vama zajedno“ 
(Pukovnik Jovan Ristić, oslobođeni Veliki Bečkerek 17. novembar 1918)



Nemci u Bečkereku 20-ih godina prošlog veka

Završetkom Prvog svetskog rata Podunavske Švabe su ostale naseljene u tri države (Srbija, Rumunija i Mađarska). Najviše ih je bilo u srpskom delu Banata, koji su sve više počeli da naseljavaju Srbi iz različitih krajeva.

Početkom 20-ih godina u gradu se i dalje osećao međunacionalni naboj između pobedničke i gubitničke strane, delom prouzorkovan lošim  životnim standardom stanovništva i manjkom posla. Pretpostavlja se da je najviše iz ovih razloga, Narodna skupština Kraljevine SHS donela odluku da u Bečkereku otvori što više fabrika. Kraljevske vlasti su od prisajedinjavanja Vojvodine Srbiji tražile podršku Nemačke nacionalne manjine, prvenstveno zbog ostvarivanja svojih ciljeva na višem – državnom nivou, a oni su za uzvrat bili lojalni Kralju plašeći se odmazde, jer su bili daleko od matične zemlje.

Ubrzo potom, Nemci su povratili predratni ugled i društveni položaj. Prema poslednjem popisu stanovništva između dva svetska rata 1931.godine, u Banatu je živelo 130 000 Nemaca (21,5%), a u Bečkereku 8000 ili 25% i od zavistosti od izvora oko 20% Mađara. 

Prvu Nemačku partiju osnovao je bečkerečki advokat i poslanik u parlamentu SHS Vilhelm Nojner, u Zemunu, 1920.godine. Već juna meseca iste godine, vlast je prihvatila zahtev za osnivanjem Nemačke prosvetne organizacije u Novom Sadu, poznatije kao Kulturbund. U Velikom Bečkereku je 21.4.1921. osnovan mesni odbor ove organizacije u okviru kojeg su formirani posebni savezi, među kojima je bio i sportski.



Nastanak i razvoj Švebiše Sport kluba

Sama ideja o stvaranju Nemačkog sportskog kluba potekla je od  bečkerečke omladine Kulturbunda nakon naglog razvitka sporta, a naročito fudbala i stvaranju sve većeg broja klubova u gradu.  Već 29. Maja 1922. u gostionici ,,Gajer“ u Bečkereku  održana je osnivačka skupština ,,Švapskog sportskog kluba“ (nem: Schwäbischer Sportklub) ili najkraće ,,Švebiše“ koju su inicirali ugledni bečkerečki Nemci i kulturbundovci, među kojima su bili već pomenuti Vilhelm Nojner, zatim  vlasnik štamparije Franc Ris, ekonomista Jozef Anau, Karl Cimer, Jožef Šnajder, doktor Jožef Vajteršajn, Paul Tilinger, Paul Unterrajner, Hans Šmit, Sep Krumenaker, Jožef Gajer i drugi. Uz fudbal, formirana je i atletska sekcija. Klupske boje od samog osnivanja su zeleno-bela kombinacija. Formiranjem Švebišea u Bečkereku, istoimeni klub iz Žombolja (do 1924.u sastavu Srbije) koji se nalazi na samoj granici sa Rumunijom je rasformisan. Svoju prvu utakmicu klub lokalnih Nemaca odigrao je u susednom selu Ernsthauzenu (Banatski Despotovac). Gradska fudbalska liga osnovana je u  proleće 1923, a već na jesen planiran je početak šampionata. 

U prvim godinama od formiranja, za Švebiše su nastupali igrači svih naroda koji su živeli u gradu jer se takmičarski tim nije mogao sastaviti samo od igrača nemačke nacionalnosti što je bio prvenstveni cilj udruženja. U premijernoj sezoni Bečkerečke lige, fudbaleri ovog tima zauzeli su poslednje mesto na tabeli sa skorom od devet poraza i jednim nerešenim rezultatom.


Tabela Bečkerečkog prvenstva, jesen 1923.


Nakon početnih godina bez značajnog rezultatskog uspeha, sezone 1926/27. fudbaleri Švebišea osvojili su prvo mesto u gradskoj ligi ispred fudbalskog kluba Kadima oko kojeg su se okupljali pripadnici jevrejske zajednice. U Bečkereku, nemački novinski list ,,Neue Zeit“ sa oduševljenjem je pisao o igrama svog tima koje su opisali kao ,,hrabrih 11“.

Zbog obaveza prvotimaca na poslu i u školi čak devetnaest igrača je učestvovalo u ovom podvigu: 




Golmani: Meršbaher i Krumenaker



Odbranbeni igrači: Štajer, Koso, Celer, Šiles, Jovanović, Pernat i Grozdanović



Igrači sredine terena: Klajn, Šubert, Fricman, Lušnig, Roman, Vinter i Šereš



Napadači: Jakob Vajteršan, Bon i  Sep Bajl



U prolećnom delu šampionata Banatske B lige umesto Kadime nastupao je Ratarski Sportski Klub Borac. Švebise je završio na drugom mestu na tabeli iza vršačke Viktorije koja se plasirala u viši rang. 
Tabela Banatske B lige, proleće 1926/27.



I pored dobrih igara u sezoni zeleno-beli su i dalje bili u senci najboljeg bečkerečkog kluba A.K. Obilić koji je vodio svoje bitke u višem rangu takmičenja. U jesenjem delu sezone 1927/28, Švebiše se takmičio u B ligi banatske župe, zauzevši treće mesto iza Borca i Kadime, ali su ipak uspeli da se plasiraju u viši rang nakon baraža, pobedom nad prošlosezonskim dužnicima, Viktorijom iz Vršca, ukupnim rezultatom 5:3. 


B liga banatske Župe, 1927/28.


Međutim, u nastavku sezone u višem rangu takmičenja, većina fudbalera morala je na redovno odsluženje vojnog roka, pa su usledeli lošiji rezultati kluba na proleće.


Plasman na tabeli Banatske A lige 1927/28.


(Foto: Digitalna biblioteka ,,Matica Srpska")

U pauzi između dva šampionata, uprava Švebišea, najviše zahvaljujući velikom uticaju u gradu, uspela je da obezbedi zemljište za izgradnju sopstvenog igrališta, na mestu gde se danas nalazi motel ,,Šumice“. Upravo zemljište je predstavljalo veliki problem svim gradskim klubovima, koji su uglavnom igrali na ,,Vašarištu“. Švebiše se finansiralo od prihoda sa raznih priredbi organizovanih u tu svrhu i od donacija bogatih članova uprave. Na sličan način funkcionisao je i A.K Obilić koga su podržavali ugledni Srbi. Sa druge strane, negde u istom periodu ostaje zabeleženo da su fudbaleri RSK ,,Borac“ na teren istrčali u širokim banatskim gaćama na zaprepašćenje gostiju iz Kikinde.

U letnjoj pauzi gost reprezentaciji Bečkereka bio je Beogradski Sport Klub. Ova fotografija je nastala ispred spomenika Kralju Petru I na glavnom gradskom Trgu nekoliko meseci pre svečanog otkrivanja 1.12.1928.


Mešanje politike u sport

Već sredinom 20-ih  godina političari su počeli da koriste sportske klubove kako bi omladini rasprostranili svoje ideje. Tako je uticaj komunista bio najveći u fudbalskim klubovima Radnički, Borac I ŽSK (Železnički Sport klub). Ugledni Srbi kroz organizacije ,,Zbor“ i ,,Beli orlovi“ koristili su klub srpskih intelektualaca A.K. Obilić. Po istom sistemu, u Kikindi su funkcionisali fudbalski klubovi Velika Srbija i Kosovo, Delija u Mokrinu i Sport Klub Dušan Silni u Vršcu, kao dokaz da Srbi osim što umeju da ratuju, znaju i da igraju fudbal. 

Andrija Mihajlović, jedan od osnivača Radničkog, istaknuti član komunističke partije

Milorad Mojić, osnivač AK Obilić sa činom poručnika u slavnoj srpskoj vojci


Uvođenjem diktature 6.1.1929. godine zabranjen je rad svih sindikata i političkih partija, osim Kulturbunda  koji je retko bio na udaru vlasti iako je sve više poprimao oblik političke organizacije. Aprila iste godine Švebiše je prvi put nakon osnivanja gostovao u Beogradu, na prijateljski duel sa ,,Balkanom“ čiji je glavni finansijer bio beogradski Nemac Jaša Brunclih. Utakmica je odigrana na stadionu SK Jugoslavije zbog velike zainteresovanosti publike. Ova dva tima su gajila veoma dobre odnose tokom međuratnog perioda. Zbog odlaganja velikog broja utakmica tokom diktature, klubovi su igrali samo prijateljske utakmice. Dnevni list ,,Vreme“ preneo je vest o jednom od najubedljivijih poraza Švebišea tokom svog postojanja od rumunskog tima Žilia iz Lupenia sa 8:0. Na toj utakmici golman domaćih Meršbaher doživeo je tešku povredu glave nakon sudara sa jednim igračem gostiju posle čega je hitno prebačen u bolnicu.


(Foto: Pravda, 1929)


Nastavak nakmičenja usledio je u jesen 1930. Ubedljiv na vrhu tabele gradske lige bio je RSK Borac, a drugoplasirani Švebiše izborio je plasman u baraž. Međutim u dvoboju protiv ,,Delija“ iz Mokrina lokalni Nemci su pretrpeli poraz u oba meča 3:1 i 1:0.


Jubilej Švebišea i pojava nacizma u Bečkereku (Petrovgradu)

Nemci su sprovodili nacističke ideje među svojom omladinom preko organizacije Kulturbund, koje su u Bečkerek doneli studenti iz Austrije i Nemačke. Može se reći da je Nemačka iskoristila odunavske Švabe za jačanje svojih interesa na Balkanu. Jedan od prvih glasnogovornika nacizma bio je Sep Janko (rođen u Banatskom Despotovcu), zatim Jožef Trišler i Georg Avender (rođeni brat predsednika Švebišea u prvoj polovini 30-ih godina).

Na velikoj svečanosti povodom desetogodišnjice od osnivanja kluba, maja meseca 1932. u pivnici ,,Dunđerski“,  govor su odžali predsednik Nikolas Haslinger i član uprave Tomas Menrat, koji će takođe pripadati grupi intelekualaca koji su propagirali ideju nacizma. Tom prilikom članovi uprave izrazili su veliki značaj što je Švebiše jedini sportski klub u Jugoslaviji koji nosi naziv ,,Švapski“, što samo po sebi govori o nacionalnoj pripadnosti članova ovog udruženja. Na adresu kluba stigao je veliki broj telegrama i čestitki povodom jubileja od strane mesnih odbora Kulturbunda, sportskih saveza i nemačkih udruženja. Dve godine kasnije, po uzoru na bečkerečki, osnovan je Švebiše Sportklub u Novom Sadu ali bez značajnijih rezultata.

Nakon atentata na Kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju, dobro organizovani članovi uprave održali su komemorativnu sednicu 17.10.1934. godine.



Nemački klub najbolji u gradu

Prvenstvene sezone 1934/35. Bečkerečke lige Švebiše je po prvi put postao najbolji fudbalski klub u gradu zahvaljujući sjajnom finišu sezone, sa ukupnim skorom od osam pobeda, dve nerešene utakmice i dva poraza, ostavivši iza sebe ŽSK i Obilić.


Bilans Bečkerečke lige sezone 1934/35.


Ukupno 20 fudbalera je učestvovalo u šampionskom pohodu: Braća Johan i Stefan Feketić, Almažan,Hario, Mavrak, Peter i Georg Jegl, Sep Bajl, Lerer, Peter i Josif Bon, Štiler, Kiper, Laping, Štajer, Popmijatov, Maksand, Rurić, Vaker i Auman. 

U nastavku prolećnog dela takmičenja najboljih banatskih klubova u koje su se plasirala prva dva tima na tabeli, Švebiše je pretrpeo težak poraz na samom startu od ŽSK-a sa 4:1 i pored vođstva na poluvremenu. Nakon utakmice, šampion Bečkereka istupa iz daljeg takmičenja, na ovaj način izrazivši nezadovoljstvo tretmanom i načinom rada Podsaveza, a do kraja prvenstva sve utakmice protiv njih registrovane su službenim rezultatom 3:0. 


Banatsko prvenstvo sezone 1934/35.


Finansiranje kluba nije predstavljalo problem čak ni u vreme velike ekonomske krize koja je pogodila Kraljevinu Jugoslaviju sredinom 30-ih godina. Fudbaleri Švebišea nisu morali da brinu za egzistenciju iz razloga što su mahom bili zaposleni u preduzećima svojih zemljaka. Ali čak i ta činjenica da novac ne stvara problem nije uticala na to da najbolji gradski igrači koji nisu nemačke nacionalnosti pređu u njihove redove, najviše zbog neslaganja sa politikom kluba, o čemu će kasnije svedočiti poznati predratni fudbaleri među kojima su bili Radojko Koča Kolarov i  Franja Hirman. Iz tog razloga izostao je još brzi napredak kluba jer je bilo očigledno da je tadašnja uprava kluba veoma dobro organizovana i da u svakom trenutku pruža maksimalnu podršku timu, naročito finansijsku. Najpoznatiji igrač Švebišea, Sep Bajl, koji je u jednom momentu čak bio i na širem spisku reprezentacije Jugoslavije, jednu sezonu nastupao je za beogradski BSK.  

Naredna sezona 1935/36. rezultatski je bila najmaleroznija u istoriji kluba. Banatski Nemci su zauzeli drugo mesto na tabeli jesenjeg dela Petrovgradskog prvenstva samo zbog lošije gol razlike u odnosu na ŽSK.  Ovakav poredak na tabeli ipak nije bio toliko bitan, osim finansijskih nagrada podsaveza i prestiža, jer su se ova dva kluba plasirala banatsku ligu koja je bila na programu u proleće 1936. godine. 


Tabela Petrovgradska liga jesen 1935.


U nastavku takmičenja, kikindskom ŽAK-u je pripao pehar za prvo mesto i plasman u dalju borbu za viši rang i pored toga što nije uspeo u međusobnim duelima da pobedi bečkerečke klubove Švebiše i ŽSK. Železničari su završili na drugom mestu na tabeli, ponovo zahvaljujući boljoj gol razlici. Šansa najbolje generacije nemačkih fudbalera za istorijski uspeh je propuštena. Konačan ishod na tabeli je bio sledeći:


Banatska liga proleće 1936.


Uporedo sa dobrim igrama fudbalera na terenu, rukovodstvo Švebišea je organizovalo proslavu 15 godina od osnivanja kluba. Tim povodom iz šramparije Franca Risa izašla je monografija kluba sa detaljnim pregledom svih članova od osnivanja. Na svečanosti, na starom dobrom mestu, u pivnici ,,Dunđerski“ zamenik predsedavajućeg je bio Jožef Gion, inače nacista, trgovac, preduzimač i budući gradonačenik Bečkereka u vreme okupacije. Na igralištu, slavlju jubilaraca prisustvovali su svi gradski klubovi, što samo govori o velikom sportskom duhu među samim fudbalerima u gradu u tom periodu, uz jedan klub iz Mađarske, beogradski Balkan i novosadski Rapid.  Nekoliko dana ranije, tačnije 11.5.1937. na zasedanju uprave odlučeno da je se dodele počasne diplome za posebne zasluge za razvoj kluba. Među dobitnicima priznanja su bili svi bivši članovi uprave: Hans Krumenaker, Jožef Gion, Oskar Tovert, Franc Ris i mnogi drugi, kao i bogati industrijalci među kojima je najpoznatiji bio vlasnik fabrike šećera, Jevrej Viktor Elek.


A kako su živeli stanovnici Bečkereka/Petrovgrada dok su se fudbaleri borili za prestiž?

Nakon atentata u Marselju, gradski čelnici i građani Bečkereka su iskazali lojalnost Karađorđevićima promenom vekovnog imena grada u Petrovgrad, krajem 1935. godine na inicijativu narodnog poslanika i većnika gradskog veća, dr Toše Rajića. U gradu je i tada postojao veliki problem pijaće vode. Za jedan dan nadnice radnici su mogli da zarade najviše 11 dinara za koje se moglo kupiti 4 kg hleba, a muška obuća je tada koštala 200-250 dinara. Fudbaleri Švebišea su preko fiktivnih zaposlenja zarađivali na mesečnom nivou između 300 i 500 dinara i samo o njihovim primanjima postoje pisani podaci. Članke o sportu u lokalnim novinama je uređivao jedan od osnivača AK Obilić, novinar Milorad Mojić. Osnovan je veliki broj kulturno-umetničkih društava svih nacionalnosti. Dok su u gradskom pozorištu premijerno gostovali prvaci beogradskog glumišta: Boža Nikolić, Žanka Stokić, Dušan Radenković...
U gradu je bilo najviše sindikalnih organizacija u celoj Kraljevini što je tada značilo i veliku aktivnost komunista. Tokom 1935. godine centar grada su zauzeli štrajkači koji su zahtevali povećanje cene rada za 50%. Nakon dugih pregovora poslodavci su prihvaliti povećanje od 25%, što je samo napravilo veliku podelu među sindikatima i štrajkačima.
Što se političkog života tiče, jedan od osnivača Švebišea, Vilhelm Nojner na javnim skupovima je propagirao ideologiju Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, dok su u istom periodu komunisti sa nestpljenjem iščekivali izlazak iz zatvora Andrije Mihajlovića, osnivača Radničkog, kao i još pet njegovih saboraca osuđenih na šest godina zatvora, počektom šestojanuarske diktature. 


Nacizam u Švebišeu i loši rezultati

Jedna od najzanimljivijih sezona gradskog šampionata odigrala se u jesen 1936. godine. U poslednjem kolu fenjeraš Radnički uspeo je da, u žestokom i grubom duelu, odigra nerešeno sa Švebišeom 2:2, kome je bila neophodna pobeda za plasman u viši rang. Ovakav poklon uspeo je da iskoristi Borac koji je golom u 84. minutu utakmice protiv Obilića uspeo da dođe do pobede i plasmana na prvo mesto.


Jesen 1936.


Insistiranje nove uprave Švebišea, postavljene početkom 1937. godine, da boje kluba po svaku cenu brane samo Nemci, počela je direktno da utiče na rezultate kluba. U, ispostaviće se, ključnoj sezoni 1937/38, fudbaleri ovog tima zauzeli su 5. mesto u Petrovgradskoj ligi (od šest klubova) odigranoj po dvostrukom bod sistemu.


Petrovgradska liga 1937/38.


Nakon ovog šampionata došlo je do promene sistema takmičenja na zahtev većine klubova (ne i Švebišea), a sve u cilju povećanja kvaliteta fudbala. Na osnovu rezultata Petrovgradske lige sezone 1937/38. formirana je jedinstvena Banatska liga u koju su se plasirale tri prvoplasirana kluba: Borac, ŽSK i Obilić, a pravo da učestvuje u ovom prvenstvu izborio je i četvrtoplasirani Radnički nakon baraža. Švebiše i Vojvodina su takmičenje nastavili u jednoj od 4 grupe banatske B lige sa ekipama poput: Slavije (Aradac), Banata (Elemir), Građanskog (Jaša Tomić) i Uzdina. Samo pobednici ove četiri grupe učestvovali su u daljem takmičenju po kup sistemu, u doigravanju za ulazak u viši rang.

Nakon ispadanja u najniži rang takmičenja, većina starijih fudbalera Švebišea prestala je sa aktivnim igranjem, a na scenu su stupuli mlađi fudbaleri koji su već tada  bili pripadnici ,,dojče jungea“.

Jedna od retkih timskih fotografija Švebišea iz 1937. godine (Foto: Zrikipedia)


Utakmica smrti u Andrejevcu ( danas Aradac)

Gostovanje nemačkog kluba u nekom od okolnih sela u kome ne žive Nemci značio je i dolazak na igralište ljudi koji i nisu previše zainteresovani za fudbal jer je to bila jedinstvena prilika kada će moći glasno da kažu ,,majku im švapsku“, tom prilikom ne misleći na svoje zemljake u selima u kojima su Srbi bili u manjini. Fudbal je već tada prešao granice zabave i postao je važan deo društvenog identiteta.

Bilo je to nedelju, 11.5.1939. godine, fudbaleri Slavije iz Aradca ugostili su fudbalere Švebišea. Domaćinu ova utakmica nije bila od rezultatskog značaja jer su bili prikovani za dno tabele, ali ni to nije predstavljelo prepreku domaćoj i gostujućoj publici da se okupi u velikom broju. Sudija na utakmici bio je Čedomir Nedić. Sredinom drugog poluvremena, pri rezultatu 1:5 za goste, napadač Švebišea Josif Bon u punom trku lobovao je istrčalog golmana Slavije Svetislava Cukića. Došlo je do žestokog sudara pri čemu je Cukić kolenom udario u stomak omalenog napadača Švebišea. Oba igrača su ostala na zemlji. Istog momenta, zbog konstantnog naboja još pre početka meča, izbila je tuča, prvo među igračima, zatim među publikom. Nediću nije preostalo ništa drugo nego da prekine utakmicu na kojoj je prisustvovao samo jedan žandarm. Meštani Aradca, čuvši za nerede, brzo su pristizali na mesto glavnog događaja usput pokupivši šta su stigli, najviše motke i letve koje su otkinuli sa obližnjih ograda. Nemcima, koji su živeli uglavnom u severnom delu Petrovgrada na izlazu iz grada, na putu ka Aradcu, neko je dojavio o događajima u obližnjem selu, pa su pojedini pohitali zemljacima u pomoć. Tuča se sa igrališta prenela na ulice, zatim na petrovgradski put. Borbeni meštani Aradca su uspeli da potisnu Nemce iz sela.

Sutradan, u ranim jutarnjim časovima Josif Bon se požalio porodici na bolove nakon čega su ga prevezli u bolnicu. I pored napora lekara, Bon je preminuo od posledica unutrašnjeg krvarenja, u ponedeljak u devet časova pre podne. Imao je dvadeset i devet godina i poticao je iz jedne od najuglednijih nemačkih porodica u Banatu. Bio je najbolji strelac Švebišea od osnivanja i dugogodišnji reprezentativac Petrovgrada. U tekstu nedeljnika ,,Banatski sportista“ od 11.5.1939. se navodi ,,Na sahrani tragično preminulog fudbalera u utorak u šest časova poslepodne prisustvovalo je pet hiljada prijatelja, sportista i građana“. Ovo je bio i jedini list koji je preneo dešavanja sa utakmice. Beogradski dnevni list ,,Danas“ je tek nekoliko meseci kasnije preneo vest da je ,,jedan fudbaler petrovgradskog kluba preminuo dan nakon utakmice od posledica jake upale slepog creva“, a informacija je objavljena najviše zbog inicijative sportista da se na sportskim događajima uvede obavezno prisustvo medicinskog osoblja zbog sve češćih povreda. Sa druge strane, u Aradcu, glavna tema je bila utakmica. Neki su govorili da je Cukić namerno udario Bona, drugi da je to bilo slučajno. Takvo je bilo vreme da je svako iskazao viđenje tog događaja najviše pod utiskom svog političkog ubeđenja. U jednom su se svi složili, da je preminuli fudbaler bio uzoran, skroman i povučen momak.


Treći sa desne strane napadač Josif Bon u dresu reprezentacije Bečkereka, 1930. (Foto: www.fsgzrenjanin.rs)


Samo nekoliko meseci pre ovog nesrećnog događaja u Aradcu, dnevni list ,,Politika“ u sportskom odeljku opominje fudbalski savez Jugoslavije na učestalost nereda na fudbalskim utakmicama, a naročito u nižerazrednim ligama. Primera ima mnogo, u Petrovgradskoj ligi maleroznom golmanu Švebišea Meršbaheru je posle sudara sa igračem Borca slomljen nos. Dve sezone ranije igrač Borca Ćurčin doživeo je težak otvoreni prelom noge, a na istoj utakmici zbog povrede kolena teren je morao ranije da napusti i centarfor Josif Bon. Zatim, fudbaler subotičkog Sanda Janoš Dej kažnjen je sa tri meseca zabrane igranja fudbala nakon grubih ispada na utakmici protiv Obilića u Petrovgradu. Treba napomenuti da su ovi pomenuti petrovgradski igrači zajedno igrali u gradskoj reprezentaciji i da su se dobro poznavali, ali to nije bio razlog da se štede kada igraju za svoje klubove u međusobnim duelima. Jedan od najvećih incidenata u Kraljevini na fudbalskoj utakmici dogodio se u Bijeljini kada su domaći navijači kamenovali autobus  fudbalera ,,Trgovačkog“ iz Šapca. Kazne fudbalskog saveza, uglavnom su se svodile na nekoliko meseci zabrane igranja, uz simboličnu novčanu kaznu i stalnim ubeđivanjem javnosti da će sledeći sličan prekršaj biti brisanje iz članstva. Ovakve odluke trpele su čestu kritiku dnevnih i nedeljnih sportskih novina uz opasku da ukoliko se nastavi sa ovako blagim kaznama, će incidenti biti sve žešći.


Kolaž sastavljen od novinskih naslova u dnevnim listovima ,,Politika" i ,,Pravda" u periodu od 1935. do 1939.


Već u narednih nekoliko dana nakon utakmice pokrenut je krivični postupak protiv golmana Slavije. Izveštači sa suđenja su zabeležili da je sudija sa utakmice Čedomir Nedić u svojstvu svedoka odbrane izjavio da mu je Josif Bon nakon meča, u autobusu rekao:  ,,još uvek me boli stomak, brzo će da prođe“. Međutim, na kraju procesa, advokat optuženog nije uspeo da dokaže da je duel dva fudbalera bila posledica nesrećnog slučaja. Svetislav Cukić osuđen je na dve godine zatvora na sudu u Petrovgradu. 

Aradac je u tom periodu bio poznat  kao jako uporište komunista  što se naročito može videti na poslednjim predratnim izborima 1938. godine u ovom mestu, na kojem je Socijaldemokratska radnička partija, oko koje su se okupljali komunisti, osvojila čak 65% glasova. Danas su dostupni spiskovi članova i simpatizera KPJ od pre Drugog svetskog rata, na njima nema imena golmana Slavije, tako da sa ne može naći pouzdana veza između komunista sa događajima na utakmici kao što se tada u prvi mah činilo. Prilog tome može da bude i činjenica da advokat optuženog na suđenju nije bio Dušan Bratić, inače poznat kao zastupnik svih petrovgradskih komunista između dva svetska rata.

Ako je uopšte važno nakon ovih dešavanja u Aradcu, fudbaleri Švebiše su šampionat završili na drugom mestu iza petrovgradske Vojvodine. U viši rang uspeli su da se plasiraju tek naredne sezone kada su se domogli prvog mesta 4. grupe banatske lige zbog bolje gol razlike u odnosu na SK Srpska Crnja. U baražu na megdan timu za koji su nastupali samo fudbaleri Nemačke nacionalnosti,  ponovo je došao tim ,,Delija“ iz Mokrina i samo zahvaljujući ubedljivoj pobedi na domaćem terenu u Petrovgradu (3:0) Švebiše je izborio plasman u viši rang.


Rat i okupacija

Poslednjeg dana u februaru 1941. Švebiše Sportklub istupa iz banatske fudbalske lige nakon odigranog 9. kola šampionata priključivši se Nemačkom sportskom savezu u zemlji. Odluci su prethodile stalne žalbe Nemaca na regularnost takmičenja i kritike na rad saveza. Njihovi rezultati posle ovog poteza uprave kluba su izbrisani sa tabele.

Uoči okupacije Jugoslavije, strast među Nemcima je bila velika naročito nakon vesti o uspehu Vermahta na bojnom polju. Na čelo Kulturbunda, po odobrenju Adolfa Hitlera, postavljen je banatski nemac Sep Janko. U gradu i okolini narod je pomno pratio događaje u svetu. Odmah nakon što je Vlada Kraljevine Jugoslavije potpisala ,,Trojni pakt“ 27.3.1941. godine, grupa komunista iz Petrovgrada, većinom fudbalera Borca, Radničkog i ŽSK-a naoružanih noževima, upala je u prostorije Kulturbunda koje su se nalazile u neposrednoj blizini igrališta Švebišea. Tom prilikom razbijen je inventar gostionice uz nekoliko lakše povređenih Nemaca. Presravljenim folksdojčerima ovo je bio poziv na uzbunu. U narednih nekoliko dana potvrđene su informacije da su antifašisti razbili samo nekoliko izloga u centru grada koji su pripadali Nemcima. Međutim ti događaji su iskorišćeni za veliku propagandu protiv većinskog srpskog stanovništva. 

Gradonačelnik Pera Erdeljanov pod pritiskom nemačkih trupa ,,Gros Dojčland" (nem: Gross-Deutschland) koje su umarširale u Petrovgrad, predao je vlast Jozefu Gionu 17. Aprila 1941. Vlast jednog od osnivača Švebišea, koji je od stručne spreme imao samo četiri razreda osnovne škole, obeležiće lična naredba o rušenju Sinagoge novembra 1941. kao i velika pljačka privrede i lično bogaćenje.


Nedugo nakon okupacije spomenik Kralju Petru I je srušen, bronza je istopljena, a postolje minirano. Grad je promenio ime u Grosbečkerek


Osveta za smrt Josifa Bona

Prema svedočenju meštana Aradca, samo dva dana nakon okupacije, jedan motocikl sa prikolicom ušao je u selo i za trenutak se zaustavio ispred kuće golmana Slavije Svetislava Cukića, zatim je nastavio put ka aradačkom ataru gde su zatvorenici sekli trsku koju su koristili za rad u zatvorskoj radionici. U povratku, kroz selo, a na putu za logor, u prikolici motocikla sedeo je upravo on.

U nedelju, 24.4.1941. pre podne, iz logora je krenulo pet kamiona sa dvadeset zatvorenika, u poslednjem su se nalazili Svetislav Cukić (iako mu je do isteka dvogodišnje robije ostalo još svega četiri meseca) i Viktor Elek (vlasnik fabrike šećera). Kolona je preko ,,malog mosta“ nastavila put van grada, na utabanom putu između vinograda koji su pridapadali porodici Bagljaš. Na mestu egzekucije već je stajala grupa uhapšenih Jevreja sa ašovima i lopatama čekajući izvršenje smrtne kazne nakon čega će žrtve zakopati. Okupljeni narod mirno je posmatrao streljanje Cukića i još osamnaest ljudi, uglavnom mladića. Dok je lekar prilično grubo nogom proveravao da li žrtve još uvek daju znake života, Viktoru Eleku je postavljena omča oko vrata. SS oficir je čitao optužnicu u kojoj se između ostalog kaže: ,,grubo je postupao prema radnicima nemačke i mađarske nacionalnosti“. Kada se Eleku otvorilo tlo pod nogama, okupljeni narod je zadovoljan klicao učinjenim. Pojedinci su nakon toga neometano prišli žrtvama obasipajući ih psovkama. Smrtnu kaznu izvršila je SS divizija ,,Dojče Manšaft" (nem: Deutsche Mannschaft). 


Proglas o vešanju Viktora Eleka i streljanju ,,Save" Cukića


Strenjalje Svetislava Cukića obavljeno je na brzinu, samo sedam dana nakon okupacije iz čiste osvete, što se najbolje može videti na proglasu o streljanju u kojem je Cukiću napisano ime Sava umesto Svetislav. Dok na spisku osamnaest streljanih nisu ispravno napisana sva imena stradalih, kod pojedinaca su čak pogrešno napisana i prezimena, što baš i nije svojstveno za Nemce. Iz njihovog ugla događaji od 24.aprila su zvučali ovako: ,,ako već moramo da streljamo pedeset ljudi zbog ubistva jednog nemačkog vojnika tokom aprilskog rata kod mesta Jaša Tomić, u blizini granice sa Rumunijom, onda bolje da to budu banditi i robijaši“.

Oktobra meseca 1941. na insistiranje novog predsednika policijske uprave Juraja Špilera  uhapšeno je preko šezdeset uglednih građana Petrovgrada među kojima je bilo i nekoliko članova uprave AK Obilić. Špilerovih policijskih metoda, u godinama okupacije, gnusali su se čak i sami Nemci. Ovaj zagrebački đak poslužio je kao inspiracija Arsenu Dikliću za lik Šicera u romanu ,,Salaš u Malom Ritu" koga će na filmskom platnu maestralno odigrati Miodrag Radovanović.



Fudbal u Grosbečkereku u periodu okupacije

Mnogi fudbaleri i sportski radnici su bili na udaru Kulturbunda. Fudbal nije mogao da se igra. Obilić, Radnički, Borac i ŽSK su rasformisani. U blizini stadiona Obilića i Borca na ,,Karađorđevom Trgu“ (Vašarište) vršena su javna vešanja. U petrovgradskom ataru žito zaista nisu palili studenti, već uglavnom fudbaleri gradskih klubova privrženi komunistima. Septembra 1944. godine, na osnovu reči  svedoka Milete Kirćanskog, tri Nemačka vojnika su polila benzinom i zapalila zapadnu drvenu tribinu borčevog stadiona. 

Tokom okupacije Švebiše Sportklub je igrao utakmice sa novoformiranim mađarskim timom Hojra i klubom fabrike kože Hako, uz još nekoliko banatskih klubova sastavljenim od igrača svih nacionalnosti. Maja meseca 1942. gost reprezentaciji Grosbečkereka bio je beogradski SK 1913 (SK Jugoslavija). Međutim, kako je rat odmicao fudbaleri Švebišea su se sve manje bavili fudbalom, a sve više nekim drugim stvarima. Poslednja utakmica odigrana u okupiranom Banatu bila je između mađarskog Honveda i reprezentacije Banata sastavljena od igrača mađarske nacionalnosti.



Utakmica je odigrana na stadionu AK Obilić. Foto: Print Screen 

Ulazak Crvene armije u grad i oslobođenje

Bečkerek je oslobođen 2.10.1944. godine. Manji broj Nemaca, uglavnom onih sa okrvavljenim rukama, uspeo je da napusti Banat pre dolaska ,,Crvene armije“. Oni koji su ostali proglašeni su za narodne neprijatelje od strane AVNOJ-a. To su bili i poslednji dani Švebišea i nemačke nacionalne manjine u Banatu, nakon čega su krenuli put Austrije i Nemačke. 
Sava Cukić je jedna od prvih žrtava u okupiranom Banatu i  prva žrtva u Jugoslaviji koja je stradala zbog igre loptom i iz čiste osvete. 
Tokom Drugog svetskog rata u Petrovgradu život su izgubili fudbaleri: Zoran Nićetin, Miša Momirski, Stanimir Krčedinac, Miša Stojanović i Dragomir Kirćanski (svi kao članovi Železničkog Sport kluba), Rastko Purešević, Đura Šerfezi, Mita Novakov (A.K. Obilić), Velemir Stojin (Borac), Stanislav Cukić (Sloga)... Sportski funkcioneri: Andrija Mihajlović, Mita Aleksić, Ladislav Bergari (Radnički).

Gradonačelnik Jozef Gion u jesen 1944. je bio jedan od onih što su napustili grad pre dolaska Crvene armije, pobegavši u Argentinu iz koje je kasnije često dolazio u Nemačku gde je i preminuo 1977. godine. Sep Janko je preminuo u Buenos Ajresu 2001. u 95. godini.  Juraj Špiler i komandant zloglasnog ,,Dojče manšafta“ Karl Hejm osuđeni su na smrt, a kazne su izvršene 1949. u Zrenjaninu. Dolaskom Sovjeta između ostalih uhapšeni su i Nemci koji su bili poznati kao članovi komunističke partije pre rata samo zbog svoje nacionalnosti, a neki od njih su imali više od sedamdeset godina.

Jedno je sigurno, nisu svi folksdojčeri bili kao Leksi koga je takođe savršeno odglumio Nikola Simić u kultnom filmu ,,Hitler iz mog sokaka“. Poznati obućar Holcer, član komunističke partije, bio je veliki navijač Radničkog. U jeku antisrpske propagande porodice Bon (nije moguće utvrditi da li je u srodstvu sa pokojnim fudbalerom Josifom) i Selgrad spasile su od linča srpsku porodicu Trkulja od svojih zemljaka i mađara zbog odbijanja da pozdrave dolazak nemačkih trupa.

O svemu tome ipak neka sude istoričari...


Bivši fudbaleri Švebišea kao dobri domaćini nakon rata

Kako je život nastavio da teče dalje i nakon Drugog svetskog rata govori nam i to da su svi predratni gradski klubovi rasformisani prilikom osnivanja fudbalskog kluba Proleter 1947. godine. Zanimljiv je bio takav spoj igrača, sa jedne strane oni koji su igrali i bili lojalni Nemcima tokom okupacije, sa druge strane oni koji su u ratu bili istaknuti antifašisti i sa treće strane novopečeni banaćani. Ovakve razlike nisu uticale na rezultate novoformiranog kluba koji je igrao lep i efikasan fudbal. 




Fudbaleri Proletera otputovali su u Austriju avgusta meseca 1953. godine na mini turneju gde je planirano da odigraju 3 prijateljska meča protiv Salcburgera, Herte i Linca. Sva dešavanja sa ovog interesantnog putovanja sačuvao je od zaborava najbolji zrenjaninski sportski novinar Miran Pantelić u monografiji ,,Naš Proleter“ iz 1997. godine. Pa da krenemo...

U Salcburgu, delegaciju Proletera ugostio je bivši fudbaler Švebišea Pišta Šerfezi koji je u svakom trenutku pokušao da ugodi gostima iz Zrenjanina. Na nerednoj utakmici u severoistočnom austrijskom gradu Velsu (poznatom po tome što je u neposrednoj blizini bio nacistički koncentracioni logor ,,Mauthauzen“ prim.aut) nastali su i prvi problemi. Na osnovu reči Pere Šoklovačkog za ,,Naš Proleter“: ,,U trenutku dok smo vodili 3:0 protiv lokalne Herte, neki čovek, očito iz redova poraženih u Drugom svetskom ratu, stao je iza gola i počeo da preti  golmanu Zoranu Martinovu, inače čoveku iz MUP-a“. Možda ovakva reakcija domaćih navijača i ne čudi jer je pokrajina ,,Gornja Austrija“  bilo utočište mnogim banatskim Nemcima nakon rata. Na osnovu daljeg Perinog svedočenja ,,nama niko nije zabranio da razgovaramo sa folksdojčerima koji su se znatiželjno raspitivali o tome kako se živi u našem gradu i novoj Jugoslaviji, mi smo odgovarali da nam je dobro“. Da stvar bude još interesantnija, trener domaće Herte bio je najbolji fudbaler Švebišea tokom svog postojanja Sep Bajl koji je priredio lep doček momcima iz svog rodnog Bečkereka. 

Nakon prijema kod rukovodstva Herte i veselog trećeg poluvremena u lokalnom restoranu, Zrenjaninci su trebali da nastave put za Linc. Međutim to se nije dogodilo. Rano ujutru, trojica fudbalera Proletera (Srećko Šimunović, Žarko Vinčić i Milan Nikolić) saopštili su upravi kluba da ne žele da se vrate u Jugoslaviju. Prvotimac Zoran Đukić je izjavio ,,ovakvom činu ipak nisu kumovali bivši fudbaleri Švebišea već neki Zagrepčanin koji je vređao predsednika Voju Aćina zato što je pokušao da ubedi fudbalere da se predomisle“. 

Delegacija Proletera se odmah nakon incidenta vratila kući, a emigranti su svoje karijere nastavili u Austriji, a zatim je svako krenuo na svoju stranu. Ovi događaji su žestoko uzdrmali fudbalski klub Proleter, ali više o tome možda nekom drugom prilikom.


Danas

Na mestu gde je izvršeno streljanja Svetislava Cukića, nakon rata, izgrađen je urbani deo grada koji je dobio naziv po porodici Bagljaš. U ulici 9. januara nalazi se spomen park žrtvama Drugog svetskog rata stradalim na tom mestu, ali na njemu nije ispisano ime Svetislav Cukić. A i pored sveg truda, grobno mesto Josifa Bona na katoličkom groblju u Zrenjaninu nisam pronašao, ali zato jesam porodične grobnice nekoliko funkcionera Švebišea prisutnih one noći u gostionici ,,Gajer". U znak sećanja na postojanje nemačkog sportskog kluba u Srednjem Banatu ostaje nam zastavica Švebiše Sportkluba kao deo stalne postavke Narodnog muzeja u Zrenjaninu i nedavno pronađena monografija kluba iz 1937.godine koju je na srpski jezik preveo Filip Krčmar. 






Danas još uvek postoje porodice koje žive u trošnim ,,švapskim“ kućama koje čuvaju sećanje na život Nemaca u Banatu. Od njih nam je još ostao i običaj kićenja jelke, pojedine reči koje koristimo i u današnjem govoru, ali nažalost ne i to da se fudbal igra disciplinovano i ,,do poslednjeg sudijskog zvižduka“.

Srpska emigracija već sredinom 60-ih godina osnovalala je mnoge fudbalske klubove širom Nemačke. U Kelnu je aktivan ,,Dušan Silni“ , zatim ,,Jugoslavija“ u Vupertalu, Libeku i Erlagenu, ,,Srbija“ u Diseldorfu, Leverkuzenu i Minhenu, ,,Beli orlovi“ u Homburgu... A u našoj zemlji, mnoge stvari se nisu promenile do danas. Politika je i dalje prisutna u sportu, a fudbal je još uvek ,,više od igre“. Dok još neko ne nastrada... 



,,U ravnici se mora živeti u zajedništvu, ukoliko jedna nacija nadređuje drugom, remeti jedinstvo koje budi revanšizam i šovinizam“
Đorđe Momčilović ,,Zrenjaninske vatre“, 1987.


Nikola Radulović



Litaretura:

,,Nas Proleter", Miran Pantelić
,,101 as",
,,Dr Juraj Špiler", Branislav Maksimov
,,Zrenjaninske vatre", Đorđe Momčilović
,,Hronika Aradca", Mirko Joksimović
,,Monografija Petrovgrada", Aleksandar Stanojlović
,,Schwäbischer Sportklub", Franz Rueß - Martin Buschbacher

среда, 28. фебруар 2018.

Boka Juniors - Hajduk Split, 1953.




Nakon što su dobili odobrenje jugoslovenskih vlasti, fudbaleri Hajduka iz Splita iskoristili su zimsku pauzu u državnom prvenstvu sezone 1952/53. za turneju po Južnoj Americi. 

Splićani su doputovali u Buenos Ajres u utorak 10.2.1953. avionom  DC-6 ,,Aerolineas Argentinasa” u kojem su još bili i jugoslovenski ministri upućeni na zakazan bilateralni sastanak sa argentinskim kolegama.



Narednog dana, fudbalere Hajduka primio je lično predsednik Argentine Huan Domingo Perez u svojoj rezidenciji. U znak dobrodošlice, gostima je obećao na raspolaganje avion za razgledanje ,,zemlje srebra" nakon što odigraju već zakazane utakmice.

U četvrtak, 12. februara 1953. u glavnom gradu Argentine, tadašnjem šampionu Jugoslavije pripala je velika čast da odigra prvu utakmicu pod svetlostima reflektora na stadionu ,,La Bombonjera“ protiv domaćina Boke Juniors. Osim osvetljenja, ovo je bila i premijerna utakmica nakon rekonstrukcije, odnosno povećanog kapaciteta stadiona. Susretu su prisustvovali već pomenuti predsednik Huan Peron i neimenovani jugoslovenski ministri.

Kako bi izrazili zahvalnost domaćim fudbalerima, navijačima i prisutnim državnim zvaničnicima, svaki Hajdukov fudbaler je zalepio na beli dres po jedno slovo, pa se prilikom intoniranja himni dve zemlje sa njihovih grudi mogao videti slogan ,,Viva Argentina“.



Sa druge strane fubaleri Boke su svoju zahvalnost gostima izrazili tako što su istrčali na teren sa raširenom jugoslovenskom zastavom.



Prvih 20-ak minuta utakmice po lepom i prijatnom vremenu, fudbaleri Hajduka su bili prilično dezorijentisani ili još uvek nenaviknuti na noćne utakmice. Golman Beara imao je pune ruke posle pred naletom Rubena Žila i Antonia Gonzalesa. Trenutak nepažnje gostojuće odbrane u 18. minutu istoristio je Huan Karlos Navaro koji je postigao jedini pogodak u prvom poluvremenu. Da utakmica obiluje u prijateljskoj atmosferi govorili su i osmesi fudbalera prilikom izlaska sa terena tokom pauze.


Akcija Boke Juniors tokom prvog poluvremena

Već u drugom minutu nastavka, tada 35-ogodišnji Frane Matošić postigao je gol iz jedanajsterca za izjednačenje 1:1. Ništa nije slutilo da će se utakmica i završiti ovim rezultatom pošto je u nastavku bilo još nekoliko dobrih šansi sa obe strane. Tokom poslednjih pola sata igre izvršen je veliki broj izmena igrača. Odmorni fudbaleri nisu prikazali zavidan kvalitet igre tako da utakmica sa istekom 90-og minuta nije ostavila poseban utisak na publiku, najviše zbog prijateljskog odnosa prema igri oba tima kao i manjkom borbenosti.


Delić, trener Matošić i Beara u svlačionici posle utakmice

Nakon utakmice, u izdanju lokalnog časopisa ,,El Grafico“ splitski Hajduk je opisan kao tim koji gaji ,,jednostavnu“ igru , a fudbaleri kao momci ,,srednje visine i dugog koraka“. Najveći utisak po goste nakon premijerne utakmice ipak je bilo samo prisustvo događaju koji je istorijski za Boku Juniors, kao i prijem kod predsednika. Nakon ove, Hajduk je odigrao još 5 utakmica na turneji (dve u Čileu). A svoj boravak su produžili za još 10-ak dana koje su iskoristili za obilazak Argentine iz vazduha. Zbog produženog boravka (nakon odobrenja vlasti u Beogradu), prva dva kola u nastavku prvenstva Jugoslavije ,,bili” su odigrali sa mladim timom što ih je na kraju sezone možda koštalo nove titule šampiona. 


Do danas nije poznat pravi razlog za ovakavu naklonost predsednika Argentine prema fudbalerima iz jugoslovenske Narodne Republike Hrvatske. Utakmica se odigrala u trenutku dok je trajao proces rešavanja sukoba hrvatske emigracije u Argentini, među kojima je bilo i ratnih zločinaca sa teritorije NDH (kome je Huan Peron pružio utočiste nakon 1945. prim. aut.), sa agentima UDBE o čemu šira javnost tada nije puno znala. O tome da li su diplomate obe zemlje vodile svoju bitku preko leđa fudbalera Hajduka iskoristivši ih u političke svrhe i da li su samo poslužili kao gest dobre volje argentinskih vlasti pred prisutnim jugoslovenskih ministarima koje su želeli da impresioniraju ostaje samo da nagađamo.


Huan Domingo Peron tokom 50-ih godina

Kamen temeljac za izgradnju stadiona Boke postavljen je februara 1938. godine na osnovu projekta ,,izgradnje velikog stadiona na malom prostoru“ slovenačkog arhitekte Viktora Sulčića rođenom, po nekim izvorima, u mestu Križ kod Trsta. Viktor je bio oženjen Anom Kiselić čije je rodno mesto Vranjevo (Novi Bečej) u srednjebanatskom okrugu a čiji je otac bio ugledni predratni ekonomista i direktor ,,Zadružne gospodarske banke" u Novom Sadu, Joca Kiselić.


Viktor Sučić

Najviše zbog izgleda i velike akustike koju je izazvala izgradnja trećeg nivoa tribina otvorenog 12.2.1953. godine stadion Boke Juniors će dobiti trajni nadimak ,,Bombonjera“. Na osnovu jedne od legendi, arhitekta Sulčić je na rođendanskom slavlju dobio na poklon kutiju čokolade, nakon  čega je istu poneo na sastanak sa saradnicima u izgradnji stadiona, inženjerom Delpinom i geometrom Raulom Besom kako bi im pokazao neverovatnu sličnost sa stadionom koji je dizajnirao.


Izgradnja trećeg nivoa tribina



- Thanks @Centrojas for the idea and provided material from which the text is created



Nikola Radulović




четвртак, 07. децембар 2017.

Radnički Zrenjanin

Ovo je priča o razvojnom putu fudbalskog kluba Radnički od svog prvog pokušaja registracije, pa tokom svih događanja koja su zahvatila ovo geografsko područje od 1913. pa do danas. Možda će nakon ovog teksta, danas najbolji zrenjaninski klub, postati mnogima i simpatičan...





Period pre Prvog svetskog rata

Veliki Bečkerek (u daljem tekstu: Petrovgrad i Zrenjanin) je pre Prvog svetskog rata bio u okviru srpske Vojvodine koja je bila sastavni deo Austrougarske Monarhije. Tokom tih godina u okolini Bečkereka nastupao je čuveni violinista Franc List, prestolonaslednik Franc Ferdinand je uživao u društvu svojih ljubavnica u obližnjim kaštelima, a gradsku pivaru je kupio najugledniji Srbin u Ugarskoj, Lazar Dunđerski. Fudbal su u ovaj grad doneli studenti  koji su znanje sticali na prestižnim Univerzitetima u Pragu, Pešti, Temišvaru i malo ređe u Beču. U tek osnovanom Velikobečkerečkom Sport klubu 1908. igrali su uglavnom gradska elita, intelektualci i studenti. Do početka Velikog rata to je bio jedini registrovani fudbalski klub u gradu u kojem su se mladi prvenstveno bavili atletikom, mačevanjem i veslanjem. Godine 1913. članovi udruženja radnika su na sastanku u kafani, koja se nalazila na mestu današnje glavne pošte, napisali zahtev za osnivanje svog radničkog fudbalskog kluba. Podneti zahtev je brzo odbijen od strane austrougarskih vlasti uz obrazloženje da nemaju napisana pravila funkcionisanja kluba. Ovo udruženje nije imalo u svojim redovima kadar sposoban da takva pravila napiše. Na osnovu i danas očuvanih spisa, svi upućeni zahtevi za osnivanje sportskih udruženja u tom periodu su odbijeni jer ,,takva su bila vremena". 

Ubrzo nakon ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 28.6.1914. godine Austrougarska je objavila rat Srbiji. Preko 30 građana Bečkereka je osuđeno od strane vlasti zbog izdaje i velikosrpskog delovanja. Sam grad tokom Prvog velikog rata nije pretrpeo razaranje, niti su se u njegovoj blizinu vodile bilo kakve borbe. Novembra 1918. u Veliki Bečkerek je umarširao čuveni ,,Gvozdeni puk" na čelu sa Brigadirom Ristićem koji je održao govor na železničkoj stanici u delu grada koji danas nosi njegovo ime. Na narodnom odboru u Novom Sadu potpisan je sporazum u kojem se svi vojvođanski regioni otcepljuju od Ugarske i prisjedinjavaju Kraljevini Srbiji.

Gvozdeni puk u Velikom Bečkereku (Foto: Zrikipedia)


Između dva Svetska rata

Dok je još uvek trajalo razgraničenje Srbije i Mađarske, u Velikom Bečkereku je odigrana prva posleratna fudbalska utakmica dva kombinovana tima. Nekoliko meseci kasnije, tačnije 11. Maja 1919. održan je novi sastanak na inicijativu povratnika iz ruskog zarobljeništva, Andrije Mihajlovića, na kojem je formiran fudbalski klub Vašaš (Gvožđar). Na sastanku su bili prisustni još i predratni fudbaler Dam Janoš i predstavnici udruženja radnika. Nazivu kluba kumovali su metalski radnici mađarske nacionalnosti koji su činili većinu u članstvu udruženja

Jedan od osnivača kluba Andrija Mihajlović kao član neregistrovanog Radničkog telovežbačkog kluba 1911. (Foto: www.fsgzrenjanin.com)

Svoje utakmice Vašaš je, kao i mnogi gradski klubovi, igrao na ,,vašarištu" (danas Karađordjev park). Na tom mestu subotom su se organizovali veliki vašari posle kojih je ostajao veliki nered. Ostalim danima se ovde igrao fudbal od jutra do mraka. Postepeno, fudbaleri su zajedničkim snagama napravili fudbalski teren i tribine tako što su pred utakmice ređali burad i preko njih daske. Godine 1922. iz policije, na adresu Vašaša stigao je nalog da se promeni ime kluba. Predsednik Brkić je na inicijativu kapitena Dama Janoša promenio ime u fudbalski klub Slavija. Pod tim imenom klub je osvojio svoje prvo prvenstvo grada Velikog Bečkereka.

Slavija Veliki Bečkerek

Upravo u tom periodu u gradu počinje da se stvara nekoliko fudbalskih klubova, uglavnom po strateškoj osnovi. Radnici železnice su osnovali Železnički sport klub, Viktorija je bila klub zanatlija, trgovaca, studenata i državnih službenika, a Borac su osnovali pripadnici ratarske omladine koji su svoje prve dresove sašili kada su dobili novac od košenja žita. Obilić je stvoren sa namerom da bude najjači srpski klub, a za Švebiše su igrali pripadnici nemačke zajednice. Većina ovih klubova funkcionisala je od donacija vlasnika fabrike šećera, češkog jevreja Viktora Eleka, u čiju ćerku su bili zaljubljeni skoro svi fudbaleri bečkerečkih klubova. Samo je fudbalski klub Kadima, koji je važio za jevrejski klub, finansirao gospodin Kan, vlasnik hotela Ruža (danas hotel Vojvodina).

Veliki zaljubljenik u fudbal Vikrot Elek ispred svoje kuće u krugu fabrike šećera 1935. godine

Godine 1926. Slavija menja ime u Radnički koji će ostati do danas. Ovaj klub je bio jedini u gradu koji je u svojim redovima imao igrače svih nacionalnosti koje su živele u Bečkereku i okolini. Taktiku pre utakmice, fudbaleri su sastavljali u kafani preko puta nekadašnje robne kuće Beograd. Sopstveni fudbalski teren i klubske prostorije za njih je bio samo veliki san jer je Radnički važio za veoma siromašan klub. Posle utakmice navijači su imali običaj da časte svoje ljubimce na gradskom korzou.

Radnički 1931. u svojim prepoznatljivim crveno-crnim dresovima

Publika u gradu je u tom dobu bila prilično mirna, a fudbal je bio jedini događaj koji je prikupljao veći broj ljudi. Danas ne postoji tačna statistika fudbalera jer Radnički nije uvek nastupao u najboljem sastavu. Mlađim igračima roditelji i škola nisu dozvoljavali da se bave fudbalom, zato su često na utakmicama nastupali pod tuđim imenom. Oženjeni igrači nisu imali podršku svojih supruga za bavljenje fudbalom jer nisu imali socijalno osiguranje. Ukoliko bi se povredili ne bi mogli da rade u fabrici i time bi ostali bez plate.
Pored ovih nedaća, Radnički je bio pod stalnom prismotrom policije zbog komunistiškog delovanja u svim radničkim udruženjima u državi. Često su igrači išli na saslušanje u policiju nakon ukidanja ustava i zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine kada je Kralj Aleksandar raspustio stupštinu i zabranio rad političkih stranaka i sindikalnih organizacija. Klub je u tom periodu samo na kratko bio raspušten, jer su upućene žalbe Podsavezima u Novom Sadu i Beogradu urodile plodom. To je bio jedan od razloga zašto je kasa kluba često bila prazna, malo ko je hteo da finansira klub pod prismotrom. Drugi je velika ekonomska kriza koja je zahvatila čitavu državu, a koja je uticala na funkcionisanje mnogih sportskih klubova. Radnički je uglavnom učestvovao u gradskoj i opštinskoj ligi. Najbolji klub u gradu bio je Obilić, a najveći uspeh Radničkog pocetkom 30-ih godina bila je pobeda protiv ovog kluba sa 3:1.

Grad Bečkerek je promenio ime u Petrovgrad 1935. godine, po Kralju Petru I Karađorđeviću. U međuvremenu publika je sve više dolazila na ,,vašarište“. Teren je bio ograđen daskama, na koje se mogao nasloniti bicikl, a sa tog mesta se pružao odličan pogled na dešavanja na terenu bez kupljene ulaznice. Da bi klubovi zaradili nesto novca od prodaje ulaznica na ,,većim“ ukamicama je angazovan policajac na konju.
Put na gostujuće terene, u zavisnosti od vrste prevoza, mogao je trajati dugo, a na putovanjima fudbalera Radničkog nikada nije bilo dosadno jer se često mogla čuti violina fudbalera Karla Novotnog. Na repertoaru su, uz srpsku, bile slovačke i rumunske pesme.

Na pocetku jedne utakmice 1938. godine fudbaleri Radničkog su istrčali na teren u komplet crvenoj opremi, a po kasnijim svedočenjima čak je i lopta bila crvene boje. ,,Igrom slučaja“ sudija na ovoj utakmici je bio policajac, a pomenuta utakmica nije ni počela, već su svi fudbaleri Radničkog sprovedeni u policijsku stanicu na informativni razgovor (sličnu situaciju doživeo je i Radnički iz Niša). Po svedočenjima igrača Radničkog, crvene kopačke i loptu, klubu je poklonio verni navijač nemac Holcner, vlasnik obućarske radnje u glavnoj gradskoj ulici. Ova utakmica, koja se nikada nije odigrala, postala je sastavni deo istorije kluba (*). Može se reci da Radnički nije bio miljenik vlasti zato što se često povezivao sa zabranjenom komunističkom partijom.
U istom periodu, fudbal u Velikom Bečkereku je bio u krizi kao posledica uvođenja visokih taksi i mnogi klubovi nisu mogli da priušte igranje takmičarskih utakmica. 


Bizarni razlog odlaganja prvenstvene utakmice tokom druge polovine 30-ih godina


Drugi svetski rat

Radnički je igrao u Banatskoj fudbalskoj ligi. Crveno crni su prvi put postali prvaci ovog takmičenja sezone 1940/41. pobedom u finalu nad Obilićem 5:1. Tada je Radnički konačno postao najbolji klub u gradu, a zbog tadašnjeg sistema takmičenja, prvi put su trebali da učestvuju u srpskoj ligi sa čuvenim beogradskim klubovima (*). Prijateljska utakmica zakazana za 6.4.1941. godine protiv BSK-a u Beogradu  na Topčiderskom brdu, koja se sa nestrpljenjem iščekivala, nije odigrana zbog bombardovanja Beograda tog dana od strane nemačkog Vermahta. 

Banatska regija i Petrovgrad tokom rata imali su poseban status, vlast je bila u rukama nemačke nacionalne manjine. Nove gradske vlasti su gradu vratile svoj prvobitni naziv, Veliki Bečkerek. Radnički je tokom ratnog perioda rasformisan, uz još nekoliko gradskih klubova. A ponovo je oformljen fudbalski klub Švebiše, dok se mađarska zajednica okupljala oko novoformiranog kluba Hojra. Nekoliko predratnih fudbalera i istaknutih sportskih radnika je uhapšeno i proterano iz grada. Nova nacistička vlast je odmah nakon okupacije osudila na smrt Viktora Eleka, vlasnika fabrike sećera i velikog zaljubljenika u fudbal od čijih donacija je funkcionisao najveći broj klubova u gradu.

Proglas o vešanju (Foto: Zrikipedia)

Fudbal se tokom Drugog svetskog rata igrao, ali ne na najvišem nivou. Odigran je i veliki broj revijalnih utakmica, a od aprila do novembra 1944. u Bečkereku se nije igrao fudbal. Mnogi fudbaleri su pristupili Narodnooslobodilačkoj borbi. Bivši fudbaler Radničkog, Zoran Đukić, je tokom rata izvršio napad na kulturbund, učestvovao je u prikupljanju oružja, a prilikom povlačenja nemačkih trupa, nakon kapitulacije, spasio je veliki minirani most na Begeju od rušenja.


Posleratni period

Odmah nakon rata, bivši fudbaler Radničkog, Rada Izgarjan dobio je naređenje od novih komunističkih vlasti da ponovo oformi fudbalski klub Radnički. Po inerciji i stalnim povezivanjem Radničkog sa komunističkom partijom pre rata, očekivalo se da ovaj klub postane najbolji u gradu. Radnički se plasirao u vojvođansku ligu (III rang takmičenja). Međutim godinu dana kasnije, u trenucima kada je grad promenio ime po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu, deo članstva Radničkog pristupio je novoformiranom Fudbalskom klubu Zrenjanin. Nakon toga ovi klubovi, uz još dva lokalna, su priključeni novom velikom projektu - Fudbalskom klubu Proleter, a sve u cilju stvaranja jednog jakog zrenjaninskog kluba koji će se takmičiti ravnopravno sa najjačim jugoslovenskim klubovima. Proleteru su pristupili i najbolji predratni fudbaleriRadnički, onako gurnut po strani, prekinuo je sa funkcionisanjem. 

Najčuveniji fudbaler Radničkog, a kasnije i Proletera, u prvom posleratnom periodu bio je Ućur Kuldinov, prepoznatljiv po lepoj igri i zbog svog fizickog izgleda, navijačima poznat kao Mongolac. A ustvari, ovaj fudbaler je poreklom Kalmik, pripadnik naroda koji živi na obali reke Volge, kojeg je čudna životna priča dovela u Zrenjanin.

Radnički Petrovgrad, 1945. Stoje: Jovan Čikoš, Ileš Palinkaš, Franja Hirman, Anđelko Oprijan, Jovan Milin, Imre Letonai, Jožef Ajnberger, Šimon Pletl, Čuče: Čedomir Radosav, Nikola Radosav, Milan Ilijaš (Foto: www.fsgzrenjanin.com)



Ponovno osnivanje

Nakon naglog industijskog razvitka grada tokom 50-ih godina prošlog veka, postojala je potreba mladih za osnivanjem novih klubova, pa je tako ponovo oformljen fudbalski klub Radnički, sezone 1954/55. Radnički ulazi u fuziju sa fudbalskim klubom Kristal koji su osnovali radnici fabrike šećera. Novoformirani klub je nastavio takmičenje pod imenom Radnički u Banatskoj ligi (III rang takmičenja). Nakon ujedinjenja sa Kristalom, svoje utakmice kao domaćin Radnički je počeo da igra na stadionu ,,kraj Skrobare". Crveno crni su konačno dobili svoje igralište i klubske prostorije. 

Fabrika skroba i fabrika šećera su bile sastavni deo kombinata ,,Servo Mihalj“ nastalog 1953. godine, nekadašnjeg najvećeg proizvođaca hrane u SFRJ. To je kompanija koja je u saradnji sa francuskim, a kasnije i nemačkim inženjerima izgradila još nekoliko velikih fabrika u Zrenjaninu koje postoje i dan danas. Tokom 70-ih i 80-ih godina većina fudbalera Radničkog je bila zaposlena u ovom kombinatu.

U periodu od 1962/64. klub je igrao u Srpskoj ligi grupe sever, a u nastavku uglavnom u Vojvođanskog ligi. Radnički je11 puta osvojio kup grada Zrenjanina tokom svog postojanja. Ipak, klub je bio u senci Proletera koji je često ustupao Radničkom svoje fudbalere na pozajmicu. Mnogo legendi Proletera i kasnije dobrih prvoligaških igrača je svoje prve minute u seniorskom fudbalu zabeležilo u dresu Radničkog. Kada bi neko od fudbalera shvatio da neće napraviti veliku karijeru i da će mu fudbal postati samo hobi, prelazio bi u Radnički pod izgovorom ,,oni će mi naći posao“, aludirajuci na neku od fabrika iz sastava kombinata.

Tokom sankcija međunardne zajednice prema SR Jugoslaviji, pocetkom 90-ih godina, kompanija Servo Mihalj je prestala da postoji, uz još nekoliko desetina gradskih fabrika. Jedine firme koje funcionišu i danas je, ustvari, stvorio kombinat. Tokom stečajnog postupka iz prostorija kombinata je nestao veliki broj dokumentacije, umetničkih slika, na kojima tadašnje rukovodstvo nije štedelo novčana sredstva, a nestala su čak i najvrednija priznjanja, plakete, medalje i deo arhive fudbalskog kluba Radnički.

1961. (Foto: www.fsgzrenjanin.com)

Fudbaleri Radničkog 70-ih

Zrenjanin ima oko 15000 stanovnika manje u odnosu na 70-e godine prošlog veka. A danas je stvorena takva atmosfera kao da treba svi da se stidimo zato što su nasi roditelji iskoristili život u ona ,,lepa vremena“ i što su kvalitetno ostvarili svoje pravo na rad.

Ipak, simbol tih vremena bio je fudbalski klub Proleter, koji je propao zajedno sa celokupnom gradskom privredom. Gašenjem Proletera nastao je fudbalski klub Banat, koji je simbol privatnog kapitala kojim se može sve kupiti (osim navijača). Radnički je bio u senci i ovog kluba.




Radnički danas




Dugo Zrenjanin nema jak fudbalski klub, a na gradskom stadionu se već duže vreme igra samo nižerazredni fudbal.
Izgleda da je konačno stiglo bolje vreme za fudbalski klub Radnički. Nakon nekoliko istorijskih nepravdi čini mi se da vlada atmosfera podrške ovom fudbalskom klubu, možda iz razloga što je jedan od retkih preživelih u eri gašenja i fuzija.

Reprezentativac Srbije i fudbaler Partizana Zoran Tosić preuzeo je od lokalne samouprave upravljanje fudbalskim klubom Radnički, leta 2017. godine. A još 2015. godine Tošićeva akademija fudbala ,,Bambi" iz Zrenjanina potpisala je sporazum o saradnji sa Radničkim, na osnovu kojeg će fudbaleri iz akademije Bambi, kada napune 12 godina, biti registrovani za mlađe kategorije Radničkog. 


Zoran Tošić (Foto: YouTube - Screenshot)

Zoran Tosić će najviše pomagati klubu finansijski sa mesta predsednika kluba. Kažu da je Zoran dobio nadimak Bambi po Plazma keksu koji je voleo da jede posle svakog treninga na početku svoje karijere u mlađim kategorijama ovog kluba.

Logo Tošićeve Akademije ,,Bambi" (Foto: Akademija ,, Bambi" official)

Stadion ,,Kraj skrobare" (Foto: www.listzrenjanin.com)

Radnički trenutno nastupa u Vojvođanskoj ligi (III rang).
Da li će ovaj klub postati simbol vremena u kojem trenutno živimo?

Videćemo...



Nikola Radulović




* Po nekim izvorima ovaj događaj se odvio 1938. a prema svedočenju aktera utakmice u pitanju je 1937. godina

* Zbog različitosti informacija (iz više izvora) podatke iz sezona 1940/41, koje su prenete u tekstu , ne mogu sa sigurnošću da potvdim.

U tekstu korišćene informacije iz knjige ,,101 As" Branislava Bošnjaka, Radnički 1919-1984 i arhiva Lista Zrenjanin